„Ne možete povezati tačkice prema naprijed; možete ih povezati samo gledajući unazad. Stoga morate vjerovati da će se točkice nekako povezati u vašoj budućnosti. Morate vjerovati nečemu – svom crijevu, sudbini, životu, karmi, bilo čemu. Nikada me ovaj pristup nije iznevjerio, i u mom je životu sve promijenio. ” – Steve Jobs

24.7.2020 oko 15h

Sedim i plačem.

Dg: Predkancerigeno stanje kože.

Ne pitam se zašto i kako. Ne pitam čak ni koji ku*ac.

Duboko u sebi sam zhvalna na njoj jer njenim gubitkom moja mama ne mora da se suoči sa gubitkom mene.

Znala sam i bila svesna da umirem, jer svi mi umiremo jednog dana. 

Ali tada, tog trenutka , moja smrt je mogla postati na korak izvesnija.

Kao da sam otvoreno čačkala mečku granom.

Živnula sam I oživela. 

Ne onako kao lažni sjaj milog mi Pariza i ne ona lažna skromnost milog mi Londona, već život postratnog Beograda u kafani Albanija. Pričao mi pokojni ćale da se nekad tamo do zore pevalo u inat smrti, u inat ratu, u inat bolesti i strahu, u inat gladi.

 

Tada , u deliću lucidnosti shvatih, ovako se osećaju adrenalinski zavisnici. Na korak do smrti kada krenu da se menjaju.

Jeste volim ja adrenalin, možda ne one nalete kao što je njihov , ali onaj kafanski i onaj kada ispadne kavga – pa nisam imuna na njega.

Dobih drugačiju prespektivu tih ljudi, klijenata koje do tada nisam mogla da osetim i razumem, sada je doživljaj njih meni postao bliži i jasniji. Shvatila sam da je to nekima od njih beg od dotadašnjih kalupa.

Da, svoj problem sam mogla da posmatram samo iz pogleda medicine. I jesam , možda 10 tak minuta, znala sam da je kancer kože stvar korišćenja solarijuma, ne korišćenje zaštitnog faktora i stresa. 

Istinu za volju, nisam se baš čuvala I kao mlađa nisam mnogo marila za zdravlje svoje kože. Znala sam nekada da odem u solarijum a isto tako sam znala i da ne koristim kremu sa SPF-om. 

Da li sam mislila da je to uzrok, znala sam da nije, duboko u sebi sam znala jednu stvar iz telesne psihoterapije koja se nadovezuje na medicinu.

Koža je granica, koja nas štiti od spoljašnjeg sveta ali i koja čuva nas i daje nam fizičke obrise u ovom svetu , da nije tako tela ne bi postojala i svi mi bili energija, bez telesnih obeležja. Ovo je moje parafaraziranje.

Duboko u sebi sam spoznala, da je ovo opomena koja je došla , jer ja reagujem na ono što mogu da vidim, a videla sam promenu.

 

Ponoviću vam citat Jobsa

„Ne možete povezati tačkice prema naprijed; možete ih povezati samo gledajući unazad. Stoga morate vjerovati da će se točkice nekako povezati u vašoj budućnosti. Morate vjerovati nečemu – svom crijevu, sudbini, životu, karmi, bilo čemu. Nikada me ovaj pristup nije iznevjerio, i u mom je životu sve promijenio. ” – Steve Jobs

Tada , tog trenutka, sam mogla da doživim svoje znanje i da doživim svoju realnost, tada sam spojila tačkice.

Tada sam shvatila da nekim delom mene upravljaju ponašanja drugih ljudi i da se ja kao mala devojčica pokušavam slepo pokoriti tuđim pravilima i verovanjima.

Znala sam da je ovo vreme opomene, a ne vreme panike.

Krenule smo sa skidanjem promena. 

24.7 .2020 oko 17.00 (istini za volju) mislim da se sećam i tačnog vremena ali svesno biram da ne proverim log

Primam poziv od meni tada važne osobe, istina je da sam ga tada smatrala važnijom i od sebe do tog momenta.

Sećam se da je razgovor tekao u smislu neke neopipljivosti davanja nekog vida nade , tj sebi sam tim razgovorm budila nadu i iz jednog mog (ne)svesnog ponašanjai rečenica stvorila sam svoju prvu odbranu.

To je išlo ovako:

Kroz šalu ( nije bila šala, bila je istinska potreba da znam, ali kako nikada do tada nisam jasno postavljala pitanja, već nekako slabašno i kroz šalu jer je tako prijemčljivije i jer se tako odloično prikirvala moja anksioznost)

postavila sam pitanje:

“Kakva su to putovanja bez poziva?”

Odgovor me je skamenio, vratio u stvarnost bez ikakvog filtera. 

Odgovor:

“ Mislim da ti se društvo ne bi dopalo. (osmeh)”

Znala sam šta je mislio , znala sam i šta je time rekao. Nastavila sam da se šalim a onda me je rana u predelu grudi zabolela , da sam pomislila da napuštam svoje telo.

90 minuta je bilo potrebno da zaboravim na najvažniju lekciju u svom životu i taj bol me je vratio i realnost bez ikakvog filtera.

Ljiljana , granica.

Moja prva istinska granica , moj prvi veliki iskorak. Tada. Njemu. U danu kada sam suočila sam surovom realnošću. Tada.

Kroz glavu mi je prošao čitav “priručnik” o granicama. Ne, ovo čudo ne postoji, ovo je ono što moj mozak radi, sakuplja gomilu informacija i skladišti ih kroz neki vid starih filmova koji se puštaju onda kada su mi potrebni. A sada sam svesno izabrala ovaj film.

Prvo sam znala šta ne želim:

1. izazivanje osećaja krivice , jer to bi ga samo vratilo a ja nisam htela tako da me izabere
2. nisam htela da znam više detalja
3. nisam želela da otkrijem bilo šta što ima vezu sa stanjem u kome sam , biće vremena i saznaće.

Odatle sam u 3 sekunde izlistala:

1. bez preteranog deljenja
2. bez odigravanja slatkoće kako bi prikrila anksioznost
3. reci istinu da sada nemaš kapacitet i vreme da dalje razgovaraš sa njim.
4. rećiću istinu,gde sam i da mi nije prijatno da razgovaram sa njim.

I tako. Film je dobio svoju premijeru.

Udahnula sam i osetila promenu u sebi a sada je bio fantastičan trenutak da kažem, a ne da ostane samo na ideji, akcije su ono što nas menja. Ovo govorim svima, za ovo sam verovala da živim i delom jesam dok nije trebalo nešto veliko da se promeni a sada sam i bila spremna da menjam.

Rekla sam mu :

“Slušaj , verujem da se sjajno provodiš i tako treba da bude. Ti ne utičeš na to kako se ja osećam to biram ja.

( moja unutrašnja devojčica je u tom trenutku bacila kanticu , osetila sam kako me iznutra gleda, a i mogla sam da vidim u dvorištu kako na mestu gde je bio pesak ustaje i kreće ka meni, jer jelte razgovor obavljam u dvorištu u kom sam odrasla, jer ima dovoljno mesta da se anksioznost rastereti šetnjom pa po starom obrascu dok razgovaram šetam kako ne bih dala utisak anksioznosti, još jedno uverenje koje u tom trenutku biram da ostavim po strani njime ću se baviti 20 minuta kasnije).

Udah, izdah.

Stigla sam kod mame, dan mi je zaista bio haotičan i mislim da će me večeras haos dodatno sustići a ovo vreme sam želela da provedem sa mamom. (nisam htela previše informacija da dam , što zbog ljutnje, što zbog toga da bi to bilo over share- koji bi doneo ili ulogu žrtve , koju sam TAKOOO SILNO želela jer je bila zona komfora, ili njegovo posvećivanje vremena meni ,koje na taj način TADA nisam želela.)

Zahvalila sam mu se na pozivu i predložila da se čujemo neki drugi dan.

Pozdravio me je, mislim da ni on nije bio spreman da čuje sve ovo, mada možda je ovo takođe moja projekcija.

Spustila sam slušalicu i tresla se.Tresla sam se kao prut leskovac, o ne još jedno sećanje je izašlo u tom trenutku. Ne osećam se sigurno i bezbedno. Znam da je to moje tumačenje prošlosti i moj mehanizam odbrane na stres . Mama mi tada neće pružiti adekvatnu podršku. Ne jer neće , ne jer je loša mama, samo njen način iskazivanja brige bi dodatno pogurao moj drajv ( termin iz transakcione analize) u budi jaka ,izdrži a meni je trebalo nešto drugo.

Krenula sam ka kući, mala trošna predratna kuća (pre drugog ili oko drugog svetskog rata je nastala), moja kuća i mama koja me u njoj čeka. Takođe uplašena mojom dijagnozom, jer sam 90 minuta ranije zvala je po prvi put u životu i rekla trebaš mi, znam da rezultat neće biti dobar, dođi.

Moja mama je strastveni vozač, svuda ide kolima taxi i bus ne koristi osim u ekstremnim situacijama (a na prste mogu da nabrojim koliko je to puta bilo) a ja sam uzela auto da odem kod doktorke. Strah i panika u mom glsau su kod moje mame doveli do toga da je sela u taxi i došla je. 

Tada sam prvi put zatražila pomoć, onako duboko iz mene.

Od tog dana, naš odnos se promenio. Tada je ona bila mama a ja ćerka.

Od tada se lečenje, intervencije , supelemtacija ne spominje, zajedno se borimo ali o tome ne pričamo. To su ona ćutanja na kojima sam zahvalna, jer to su ćutanja i tišine koja su sve rekle i to ćutanje moje je jedno od ćutanja na kojem sam ponosna i hvalim sebe.

Kafa na stolu, čeka me. Dovoljno topla da mogu da je ispijem brzo. Dok idem ka kući, šaljem T. poruku.:

“ Vadi me odavde, zvao me je i imam predkancer kože. Nemam kapacitet da se nosim sa svim. “

Odgvor: “15 min, na ćošku. Hoćeš među ljude ili park.”

Ja: “ Ne smem u park raspašću se. Vodi me negde gde ću te slušati, skrenuti misli i umoriti.”

T.: “ Ok, tržni centar, trebaju mi neke stvari za posao i da kupim nešto za sebe. “

Znala me je, pred drugim ljudima neću plakati, nikada nisam. I ako sam uživala u ulozi žrtve nisam volela tu ulogu toliko široku, znala je i to da će me TC umoriti jer ne volim svetla, kupovina za posao će mi skrenti misli jer ću imati tabelu i fokus.

Mama je osetila da nisam najdivnije raspoloženja, bez ikakvih propitivanja mi je rekla “odmaraj, lepo se provedi i maži to sa tim praškom”.

Ona i ja, taxi. Put do najdaljeg tržnog centra, jer zašto da ne.

Došla sam kući i pustila Netflix koji ja sam dobila od drugarice, tog jutra jer ona ide na more, a ja sam htela da probam da li mi se dopada.

Gledam neki dokumentarac i krećem da spajam tačkice.

Znam da sam sama, znam da mi je T na poziv i ako radi od 4.20 znači nisam usamljena. Znam i to sa je moja SS grupa na 6 minuta od mene . 

Znam i to da je to momenat kada ja donosim odluke za sebe i da dobro moram da razmislim o svemu, znam i da nedefinisane ćelije (pogotovo kože , jer je organ koji se najbrže regeneriše) mogu jako brzo da se definišu u smeru zdravlja ili smeru kancera. Kancer znači lečenje, kancer znači odsustvo sa posla, kancer znači ne rad sa klijentima a dođavola tada sam ponovo počela da ulazim u terapije i dođavola šta ću sada sa tim setingom . 

Prva stvar, namaži rane.

Druga stvar pojedi večeru.

Treća stvar pročitaj beleške i sagledaj sa kim bi koji klijent mogao da nastavi terapiju sa kolegama koje znaš.

Četvrta, obavesti kolege.

Peta pitaj da li bi primili tvoje klijente.

Šesta spremi se za ozbiljan rad i ozbiljne promene.

I tako , petak veče i ja čitam beleške. Satima. Pišem poruke. Sa nekim zakazujem viđenje sa nekima dogovaram detalje putem mailova.

Ponedeljak 27.7.2020.

Prve sesije, prvi razgovori o trenutnom stanju. Rekla sam im istinu i ponudila opcije. Samo jedan klijent je odustao od rada sa mnom. Ostalima sam obećala da ću im reći posle svakog pregleda- ISTINU , ma kakva ona bila.

Svako od njih mi je sličnu rečenicu rekao:

“Hvala što si ranjiva, hvala što mi pokazuješ da postoje i drugi načini nošenja sa govnavim situacijama, učim mnogo.”

Da li mi je prijalo ovo da čujem? Jeste! Da li mi je davalo neku ogromnu , supermoć -NIJE! Nije mi davalo nikakvu višu vrednost i zahvalna sam što sam tada spoznala da moj Ego nije moj neprijatelj i ako sam imala tendenciju da budem nesmotreno go*no.

Meseci su prolazili, kontrola za kontrolom nekad na 15 dana , pa na 30 . pa na 60 uz opasku – ako BILO ŠTA PRIMETIŠ ODMAH DOLAZIŠ!

Žena je lafica, primala me je u 20.00 h vikendom , ako sam tada mislila da sam videla nešto. (ovde sam trebala sebe da uhvatim da gazim tuđe granice – nisam, tek sam 2021 spoznala ovu lekciju.)

Početak septembra 2020.

Ako ovaj i sledeći nalaz budu zadovoljavajući, darling vidimo se na 6 meseci. Hej! Svetlo se nazire. Prvi put imam manje od 13 promena i manje od 13 rana na koži. 

Mama se smeška, jer svaki tretman je tu. Ne pričamo i dalje, o svemu tome i to je deo koji nedostaje ali je tiha podrška da nabavi preparate iz Nemačke kao onda ja za nju kada je trebalo. I te tišine LJUDI MOJI CENITE.

Nikad je nisam čula da je rekla to ti je od solarijuma jer si htela da budeš reš prepečena, nikad je nisam čula to ti je od one tvoje rupčage gde si danima. Nikad je nisam čula, nikad je neću čuti, a duboko u sebi znam da ih je bar jednom pomislila, jebem li ga čovek je , a kako znam da ih je pomislila jer sam i sama pomislila isto, pred svaku kontrolu, a moj unutrašnji govor nije nasto sam od sebe,ali je ne krivim – tada je ćutala, a ja ćutala na njenu ćutnju i duboko bila ponosna da gradimo nešto novo.

Nekada su tišine bolje, od glasnih reči.

15.9.2020 

Prvi put priznajem sebi da želim da budem plava, T. se baca u akciju i moli Bilju da me primi. Bilja okleva jer kosa mi je loša- spržena, jer blanš i hemikaljija , jer savest.

Kažem joj otvoreno, da je ovoj moj način da vratim osećaj vrednosti meni mene, bez da me neko drugi definiše. Kažem joj da sam spremna da ostanem bez kose, ako je to cena i da sam 100% svesna odgovornosti i da ću joj biti zahvalna ako ispuni ovu želju mene meni.

JA sebe vidim kao plavu, ja sebe ŽELIM kao plavu. Po cenu toga da ostanem bez kose, jebem li ga porašće a ja ću tada biti plava.

Biljin uslov: može ali moram da te ošišam i redovni tretmani. 

Šišaj. 

23.9.2020 u 23:30 ja sam plava 

Moja prva fizička promena mene, iz želje prema meni.

Gomili se dopala promena, gomili se nije dopala promena, a mene nijedno ni drugo nije doticalo.

Meni se promena dopada.

Oktobar 2020. 

Nalaz xyz negativan . Darling vidimo se u maju sledeće godine . Suplementacija, obavezno SPF i hidratacija.

Malecka, najgore je prošlo. Proslavi večeras.

I ispade kafana. Ista ona bez trunke vazduha ista ona koja je sakrila toliko boli i donela radosti.

Flaša proseka, na nas dve. Pa još jedna, stiže i on sa 80% društva. 

Kao što Marija Šerifović reče , kako definišeš svoj ljubavni život u tri reči:

PA KA O!

E to je bila moja definicija tog trenutka. Moje tumačenje realnosti, stvarnost i uticaj alkohola.

Svaka bura u meni je bila 3 x puta veća, svaka emocija tri puta više izražena, svako osećanje ne obrađeno. Sve brane su se spuštale i dizale. 

Svaki pogled me je sekao i dizao. Svaka rečenica je bila napad i podrška, svaki odgovor bio je napad i istina.

Pasivna agresija, agresija, ljutnja, mržnja, bol, rana. Ljubav, sreća, usplahirenost. Razočaranje , tuga , prihvatanje.

Sve to od 21.00h do 24.00h.

Sećam se i rečenice koju sam rekla:

“ Danas su mi rezuletati negativni, rekla mi je da se vidimo za 6m. A meni sada treba neko moj, ko može da razume.”

On:

“Znam mnogo ljudi koji su prošli kroz isto, jebaj ga, sranja se dešavaju! Tu sam pružio sam ti ruku!”

Ja:

“Ja nisam drugi ljudi, ja sam ja. Briga me za druge. Ja.”

On:

“Znaš, ja idem.”

Ja:

“ A kada nisi otišao i šta je tu novo i kakvu promenu donosi?”

On:

“Znaš me, imam nekog”

Ja:

“Imaš li cigaretu. T. se sklonila (da me ne bi ubila– prećutala sam ovaj deo) i odnela njene sa sobom. Palim je. Jedan od drugara (o)staje zatečen scenom. Ništa tu nije bilo romantično ili erotično bilo je mazohistično, ali meni je trebalo . Drago mi je zbog toga, rekao si mi. Muzika se uskoro završava, a ja ću otići kada popušim cigaretu. Dotle budi tu ( to će biti moj kraj sa nama – i ovo nisam rekla, jer over shering nije u opticaju. Želela sam da odem u miru, sa lakoćom bez ljutnje ili besa.Tužna jesam ali tugu ću kući.)Budi tu. Ostao je, nije se pomerio osim onda kada me je “zaštitio” od nečega.

3 minuta.

Pozdravila sam se sa svima, njega zagrlila i rekla mu “Hvala” koje sam iz dna duše osetila ali osetila sam i  želela sam da vrištim da je gad. Ali nisam. Verujem da mi je taj trenutak tišine pomogao da ojačam i izgradim ovu mene.

Otišla sam.

Kući sam se raspala, sa T. Ali mi je sutra bilo sjajno, ne sjajno kao super sam se osćala, ne bila sam tužna ali tužna ispravno, bez drame već sa tugom. NE iz ega već iz dubine bića. 

Fast forward

Od novembra do aprila.

Polako sam se vraćala treninzima, zbog bega od ljutnje malo su mi nastradala ledja koja sam rešavala kod kiropraktičara, znam od čega su tada baš leđa nastradala, ali sa tim odlaskom tereta skinula sam još jednu (tuđu) definicuje sebe. Vratila sam se vežbanju, ovaj put ne da bih imala top telo, već da bih se oslobila stresa i da bih bila ja iznutra bolje.

Stigao je april, do tada sam maštala da uredim usta kao onda dok sam imala fiksnu protezu. Ali uvek me je brinulo šta će drugi reći.Psiholog  i terapeut (u superviziji)  koji menja fizičke karakteristike. Ideja takvih usana za mene ne znači ništa više od promena kojom ću ja biti zadovoljna , ne da bih privukla nekoga, ne da bih nekome bila bolja ili lepša. 

Svoje telo sam jako zavolela, zavolela ga godinama pre dijagnoze a sa tom ljubavlju sam se borila poprilično i da mi je doktorka rekla ne možeš to da radiš , verovatno nikad više ne bih pomislila na to. 

Godine borbe sa prikrivenom anksioznošću, koje sam manifestovala uvlačenjem gornje usne, dovelo je do (meni) jasnog gubitka tkiva u tom predelu usne. Opet da mi je doktorka rekla, a rekla bi  ta žena ne radi samo zbog novca, da mi to ne treba – NE BIH MENJALA NIŠTA.

Odlučila sam sebi da ispunim hir, znala sam da će se to opet nekim ljudima dopasti nekim neće. Znala sam i šta će to za mene značiti, znala sam da je to moja želja, ne da bih izbrisala neke događaje ili dešavanja promena mojih usana je došla iz moje želje i mogućnosti da promenim nešto samo zato što sam mogla. Kao onda kada sam kupila električnu četkicu- lepše mi je i lakše. Nikakva vrednost , nikakvo samopouzdanje, nikakva viša psihologija ili matematika.

Želja, mogućnost , promena.

Šta mi je donelo?

Donelo mi je da tek tada shvatim koliko ljudi gledaju tuđa dvorišta . Iz toga sam opet naučila novo nešto.

Opet sam potvrdila sebi da sam porasla. Dovoljno da mogu da izadjem iz kolotečine tuđeg mišljenja i da se na te stvari više ne trigerujem.

Kako?

Tuđe percepcije i tuđe misli su tuđe definicije, po kojima ne moram ja da živim već oni.

Ja sama mogu da stvorim svoj život a to sam skopčala u Novembru 2020 kada sam iz dosade napravila pdf kako da ostvarim da mi 2021 bude kvalitetna godina. Te lekcije sam podelila sa ženama početkom ove godine.

April/Maj 2021

Uradila sam usne, odradila sam prvi put i vožnju vozom, odradila sam i prvi put spavanje kod drugih u stanu (ranije bih uvek iznajmila sobu u motelu) odradila sam i uklanjanje kamenca – ali ove stvari nisu zanimljive ljudima, već samo usta. 

Da ja imam 0.6 hijaluronkog filera u usnama . Tačka.

Da li me to definiše ili čini boljom? NE!

Da li me to definiše ili čini gorom? NE!

Da li to znači da ja vredim više? NE

Da li je to potrebno da objasnim, očigledno da da.

Evo kratke lekcije koju sam podelila sa svojim učesnicima radionice:

Želim da živim život po svojim pravilima, želim da učim od ljudi koji žive svoj život i da naučim da stvaram svoju filozofiju življenja.

NE želim da pričam od drugima ružno, jer ružno je nastalo iz moje percepcije njih i to je 99.99% moj problem u percepciji sebe a ne njihov. 

Želim da u svojoj okolini imam ljude kojima promene na telu nisu oznaka za bojkot i želim da budem okružena ljudima koji su spemni za promenu u bilo kom smeru.

Želim da za par godina spojim tačkice kao do sada , pogledam i kažem da to su tačke promene a evo i zašto.

Želim da ja živim svoj život po onome kako sam u stanju da ga zamislim i da tu sliku menjam svaki put kada otkrijem nešto bolje , a ne da se slepo držim uverenja da nešto ne treba jer je neko jednom rekao jer možda je njegova percepcija bila obojena crom bojom, a ja na osnovu toga donela zaključak o tome.

Jun- Oktobar 2021

Nižem uspehe.

Kontrole su sjajne.

Svaki put sve manje ranica.

Kaže i da će na zimu da mi skine par flekica , eto za svaki slučaj-to znači daj da sprečimo nego da razbijamo ponovo glavu na dva meseca.

Držim ponovo panele, držim grupe , pričam sa ljudima.

Gubim prijatelje od covida, karcinoma i ostalih s*anja.

Gubim tatinog prijatelja (gotovo na rukama )od srčanog udara na sred ulice.

Ne prihvatam ništa toliko dramatično jer sam shvatila da je život krug.

Znate ono pitanje:

“Šta je starije kokoš ili jaje?”

Odgovor je krug. Krug je život i on stalno ima smenu, a mi na neka pitanja nemamo odgovore.

Zaljubljujem se.

Ne ostvarujem vezu, ali tada shvatam neke nove granice.

Oktobra 2021.

Shvatam da mesecima nisam dobro. Da me hrana uspavljuje, da dobijam na kilaži i da i ako treniram procenat masti ( koji kod kancera i predkancera ne bi trebalo tako da raste) raste. Kontaktiram moju M, ženu kojoj beskonačno verujem u telesnom zdravlju. Kaže mi hitno ginekolog i endokrinolog traži hormonski status, neka bude samo IR.

I onako mi je godišnji chekup uvek oktobra, krećem da zakazujem.

Tada! Imamo pobednika, Ir do neba, ja u ok formi, doktor u šoku od rezultata a ja zahvalna na M do neba.

Inuslinska rezistencija.

Ukratko medicinsku podlogu znam, ali zanimljivo je da je insulinska rezistencija pokazatelj ličnih granica i ličnih ograničenja. Bilo je vreme da se ponovo posvetim sebi, da se naučim unutrašnjim ličnim granicama koje treba da poštujem ja prema sebi.

Bolesna navika vođenja kalendara se prokleto isplatila. Zaključak:

• premalo sna
• nekvalitetna hrana
• često naručivanje obroka
• emotivni distres
• ne adekvatni treninzi , u mom slučaju nivo kardia treba da bude max šetnja, sporim tempom.

Krećem u transformaciju. Kontaktiram M, kontaktiram ženu farmaceuta za konsultacije sa suplementima objasnim sve i znate šta :

M kaže trening snage biraj gde ćeš. Kontaktiram ljude koji se bore sa sličnim problemom : od 15 kontakata 8 kaže “Morphosis” – poruka, dogovor , prvi trening 27.10 u 8.30 . Trener Dušan.

Dolazim pogubljena i krećemo lagano. 

Kod M sam navikla da treniram mnogo jačim tempom, ovde je sve drugačije ali kroz mesec dana vidim rezultate, a to nije bezuslovno gubljenje kilograma, vidim i osećam da konačno mogu da preguram dan sa svim obrocima, da se osećam jače i da konačno imam kvalitetan san.

Divna ML. mi šalje detaljan pdf vodič suplementacije koji treba dodatno da koristim uz supelementaciju za kožu.

Dobro sam,moje telo pokazuje da sam mnogo bolje. Nova rutina mi daje nove spoznaje mene. 

Jedna od spoznaja je ta da mi samo želimo da verujemo da promene nisu moguće. Da mi malo ili ni malo možemo da utičemo na promenu i život sam po sebi.

Mislimo da uspeh nije za nas ili da je uspeh rezervisan za posebne ljude.

Caka je u tome, da je zona sigurnosti popločana našim navikama, koje mogu postati tvoja svesna odluka. Promenom navika mi menjamo život . Tada zona sigurnosti označava promenu. 

Tada sam spojila tačkice zašto se moj život promenio kroz 2021 godinu. Radila sam nesvesno na promeni uverenja šta je za mene zona sigurnosti.

U ovom trenutku moja zona sigurnosti nalazi se u uverenju da mogu da promenim, mnogo pre nego što mislim ako jasno znam šta želim i da to što želim moram da napišem i vidim da li se moje želje međusobno kose.

Novembra / Decembra 2021

Dolazi do promena na poslovnom planu, shvatam da moja M. više neće moći da radi sa mnom na sajtu i da nemam admin dozvolu da bilo šta promenim.Na žalost pobedu koju sam slavila januara 2020 je prešla u poraz Oktobra 2021. Nje nema. A ja sam zahvaljujući novoj veri da nešto mogu, sama podigla čitav sajt. Količinu ponosa koju osećam zbog toga, i ako nije savršen i ako ima gomilu grešaka mogu da kažem da je ne meriva. 

Taj sposobnost kreiranja nečeg toliko velikog je podigla moje samopouzdanje , što me je inspirisalo da kreiram drugačiji sadržaj, koji će se nekim ljudima dopasti nekim ne. Samo danas znam da treba drugačije da sagledam i da budem umerenija kako nešto prenosim i kako nešto govorim.

Dermatološki pregled sjajan, skinuto nekoliko promena, ali bez nekih posledica.Vidimo se u maju/junu 2022. Sa ponosom nosim svoje tačkice jer su deo mene , odradila sam i slikanje gde sam rekla da ih ne diraju i ako estetski ne izgledaju “wow” baš me briga , deo su mene i mog putovanja, gde me je koža naučila granicama, a insuliska rezitencija granicama i obavezama prema sebi.

 

“Pomisao da ću uskoro biti mrtav je najbolja stvar koja mi je pomogla u donošenju velikih odluka u životu. To je zato što skoro sve – sva tuđa očekivanja, sav ponos, sav strah od sramote i neuspeha – se jednostavno sklone sa puta kada se suoče sa smrti, ostavljajući samo ono što je zaista važno.” 

– Steve Jobs

Veliko Hvala svima koji su ostali uz mene onda kada sam odlučila da stanem za sebe.

Veliko Hvala mojoj majci koja je čutala onda kada je to bilo najpotrebnije.

Veliko Hvala svima koji su otišli od mene kada sam odlučila da stanem za sebe.

Veliko Hvala i onima koji su me naterali da preispitam svoje vrednosti i da sagledam život iz novih uglova.

Veliko Hvala vama koji čitate ovo.

Veliko Hvala svima kojima se ne dopada način na koji radim ili govorim, naveli ste me da se prispitam i da sagledam sebe iz ugla koji mi ranije nisu bili dostupni.

Veliko Hvala vama koji ste me ohrabrili u tome da je skroz u redu vam se ne dopadam i da to prihvatim jer ja nisam na ovom svetu da bih se vama dopadala već da bih bila sebi dobra, a to je lekcija koja mi je jako važna.

Kao zaključak

Rećiću vam ovo, to što se ne dopadate ljudima ne znači ništa, sigurno na svetu koji je sačinjen od 7milijardi ljudi prostoji 50 osoba kojima ćete se dopasti , baš vi takvi kakvi jeste. Te ljude samo treba naći, a to ćete uraditi tako što ćete prvo pitati šta mi se dopada i sa kim želim da provodim vreme.

Nadam se da vam je ovaj tekst doneo nekog uvida o meni , nekih novih percepcija i nekih novih saznanja o sebi. U koliko imate pitanja, kao i do sada tu sam!

Ljiljana